Да се никада не понове Шумарице
Комеморативна манифестација „Доста су свете једне
Шумарице“ одржава се у част јунака који су храбро стали испред непријатеља тог
кобног дана 21. октобра 1941. године. Ток дана немачки војници извршили су
наредбу у којој је писало да људски животи жртава ништа не вреде, да су
припадници расе која је нижа од њихове.
Стрељање је последица због рањавања десет и
убиства двадесетшест Вермахтових војника. Окупатор је увео репресивне мере да
се за свaког рањеног немачког војника стреља 50, а за
сваког убијеног стреља 100 цивила. Требало је да буде стрељано 2300 цивила, али
по последњим истраживањима историчара Станише Бркића стрељано је ипак више,
2796. Немци су хапсили све мушкарце старости од 16 до 60 година, а како нису
могли довољно да сакупе упали су и у мушку Гимназију и одвели два одељења 6. и
7. разреда, а из петог разреда само крупније ђаке. Директору Милоју Павловићу
је понуђено да буде ослобођен, али он није прихватио и решио је последњи час да
одржи у тишини. „Пуцајте, ја и сада држим час“ исписана је на камену у склопу
меморијалног комплекса Шумарице.
Нажалост, овај тужан догађај инспирисао је Десанку
Максимовић да напише „Крваву бајка“ која нас приликом читања увек подсети на
Крагујевац и тужну судбину дечака који нису ни слутили да ће рат покуцати на
врата њихове учионице. Нова генерација, стручњаци Музеја жртава геноцида,
потрудили су се да овај догађај никада не буде заборављен. У част Шумарица
снимљен је документарно – играни филм „Србија већа од страха : Предавање о
тишини професора Павловића“.
Ученици који посећују радионицу Обогаћеног једносменског рада заједно са ученицима 8. разреда и наставницом историје Маријом подсетили су се 21. октобра. Ученици су правили два хамера. На једном су исписивали најважније информације везане за 21. октобар, а на другом поруке од којих се леди крв. То су последње поруке жртава које су некако успеле на парчету папира, новчаника запишу своје последње поздраве упућене својим најмилијима. Такође, направљена је и макета од картона меморијалног споменика у Шумарицама. Није било радости у учионици, више значајне тишине.
Радови су изложени у холу школе, како би и остали ученици, наставници на тренутак обратили пажњу на догађај који не смемо да заборавимо. Из прошлости треба да узмемо оно што нас чини бољим и већим, јер ми немамо право и не треба никога да мрзимо, али сећања смо дужни да негујемо због Крагујевца који је тада завијен у црно.
наставнице историје: Марија Ивановић Стошић
Весна Милосављевић